Glikozilirani hemoglobin – HbA1c

Značaj parametra: HbA1c je parametar koji se koristi za dijagnozu i praćenje šećerne bolesti (diabetes mellitus-a) kod odraslih. Kod nas se koristi prvenstveno za praćenje toka bolesti i uspešnosti tretmana kod pacijenata kod kojih je bolest već dijagnostikovana, dok se za samu dijagnozu koristi odrećivanje glukoze u krvi. HbA1c je procenjuje prosečne količine glukoze u krvi tokom poslednjih 2 do 3 meseca merenjem procenta glikoziliranog  hemoglobina, dok merenjem glikemije dobijamo uvid samo u trenutno stanje.

Kod pacijenata sa hemoglobinom S, anemijama, nedostatkom gvožđa ili teškim krvarenjima dobijaju se lažno visoki ili lažno sniženi rezultat za HbA1c. Kod pacijenata koji su nedavno primili transfuziju krvi, takođe rezultat neće odražavati pravo stanje prosečne koncentracije glukoze u prethodna 2-3 meseca.

Hemoglobin je protein koji se nalazi u eritrocitima i služi za transport gasova (pre svega kiseonika) kroz krv. Glavni oblik hemoglobina u krvi je hemoglobin A, dok je hemoglobin A1c deo hemoglobina A za koji je vezana glukoza. Što je više glukoze u krvi, viši je nivo glikoziliranog hemoglobina. Glukoza se za hemoglobin vezuje neenzimskim putem i jednom vezana, tako ostaje do kraja životnog veka eritrocita (120 dana).

Lekar može dati uput za određivanje HbA1c:

• kada pacijent ima klasične simptome hiperglikemije (povećana žeđ – polidipsija, povećan osećaj gladi – polifagija, povećano mokrenje – poliurija, mučnina, zamućeno viđenje, infekcije koje sporo prolaze),
• gojaznom pacijentu koji uz gojaznost ima još neki rizik za razvoj dijabetesa (fizička inaktivnost, rođak sa dijabetesom u prvoj liniji srodstva, visok krvni pritisak, poremećen lipidni status, policistični jajanici, kardiovaskularna oboljenja),
• jednom godišnje kada je kod pacijenta utvrđeno preddijabetično stanje,
• 2-4 puta godišnje radi praćenja pacijenata sa dijagnostikovanim dijabetesom.

Uzorak za određivanje je puna venska ili kapilarna krv.

Tumačenje rezultata kod dijagnoze dijabetesa:

• Do 5,7% – zdravi pacijenti
• Od 5,7 do 6,4% – povećan rizik od razvoja dijabetesa u budućnosti,
• 6,5% i više – dijabetes.

Kod pacijenata koji imaju dijagnostikovan dijabetes ciljani rezultat je ispod 7%. Međutim Američka i evropska asocijacija za dijabetes (ADA i EASD) preporučuju da se ciljane vrednosti kod dijabetičara tipa 2 moraju određivati za svekog pacijenta pojedinačno, uzimajući u obzir različite individualne faktore svakog pacijenta (dužina vremena od dijagnoze, prisustvo drugih bolesti, kao i komplikacija dijabetesa, rizik od komplikacija uslovljenih hipoglikemijom, …) Na primer, osoba sa srčanim oboljenjima koji živi sa dijabetesom tipa 2 dugi niz godina bez komplikacija dijabetesa mogu imati za cilj viši A1C ( na primer, 7,5 -8,0% ) što određuje lekar, dok neko ko je tek dijagnostikovan pacijent bez vidljvih zdravstvenih problema može imati nižu metu ( npr. 6,0 -6.5 %) sve dok ne postoji rizik od hipoglikemije.

Postoji formula kojom se preraćunava HbA1c (%) u prosečan nivo glukoze u prethodna 2 do 3 meseca u mmol/l:

Prosečna konc. glukoze =(1.59*HbA1c) – 2,59

• A1C (%)    glu (mmol/L)
• 5               5.4 (4.2–6.7)
• 6               7.0 (5.5–8.5)
• 7               8.6 (6.8–10.3)
• 8               10.2 (8.1–12.1)
• 9               11.8 (9.4–13.9)
• 10             13.4 (10.7–15.7)
• 11             14.9 (12.0–17.5)
• 12             16.5 (13.3–19.3)

Napomena: Postoje i pacijenti kod kojih, iz nepoznatih razloga, HbA1c ne odražava prosečan nivo glukoze.

 

Trigliceridi

Trigliceridi su vrsta lipidnih molekula. Predstavljaju važan izvor energije za organizam. Većina triglicerida se nalaze u masnom tkivu ( masnom ), ali neki trigliceridi cirkulišu kroz krv kako bi stigli do različitih organa i obezbedili energiju . Trigliceridi su po hemijskoj strukturi estri glicerola i tri masne kiseline. Na sledećoj slici je prikazan jedan prost triglicerid (ima tri iste masne kiseline) i jedan mešoviti triglicerid (sadrži ostatke različitih masnih kiselina):

Glavni izvor triglicerida je hrana, pa je nakon obroka  u krvi je povećan nivo triglicerida. Oni se od creva do jetre prenose u obliku čestica koje se nazivaju hilomikroni. Da bi se krv očistila od hilomikrona potrebno je vreme, pa se pacijentima pre davanja krvi na analizu preporučije gladovanje u trajanju od 12 časova. Ako pacijent ne ovo ne ispoštuje, nivo triglicerida će biti povišen, a na serumu se nakon stajanja fomira beli prsten. Između obroka , trigliceridi se prenose kroz krv lipoproteinskim česticama koje se nazivaju lipoproteini veoma male gustine ( VLDL ).

Triglicerida se obično određuju kao deo lipidnog profila koristi kako bi se otkrilo da li postoji rizik za razvoj srčanih bolesti. Lipidni profil obuhvata trigliceride, ukupan, HDL i LDL holesterol. Preporučuje se određivanje lipidnog profila svakih 5 godina kod zdravih odraslih osoba. Deca treba da imaju lipidni skrining barem jednom u uzrastu od 9 doi 11 i još jednom između  17. i 21. godine. Testiranje se može sprovesti češće radi praćenja tretmana kod ljudi imaju visoke trigliceride ili koji imaju identifikovane faktore rizika za bolesti srca. Faktori rizika uključuju porodičnu istoriju srčanih oboljenja, zdravstvene probleme kao što su: dijabetes, visok krvni pritisak  ili prekomerna težina.

Priprema pacijenta za analizu triglicerida: Nivo triglicerida veoma varira u zavisnosti od toga kad smo imali poslednji obrok i mogu porasti 5 do 10 puta nekoliko sati nakon obroka u odnosu na nivo pri gladovanju. Zato važi sledeća preporuka: 12 časova pre davanja krvi dozvoljeno je konzumirati samo vodu, dok alkohol ne treba uzimati 24 časa pre analize.

Uticaj lekova na nivo triglicerida: lekovi poput kortikosteroida, beta blokatora*, estrogena i inhobotora proteaza mogu povećati nivo triglicerida.

Za odrasle, rezultati triglicerida se kategorišu na sledeći način:

• Poželjno : Manje od 1,7 mmol / l
• Granicno : 1.7-2.2 mmol / l
• Visoko : 2.3-5.6 mmol / l
• Veoma visoko : 5,6 mmol / L

Povišeni nivoi triglicerida se mogu javiti usled nekoliko uzroka, uključujući: ishranu koja je visoko-kalorijska ili bogata zasićenim mastima, trans mastima ili holesterom,  fizička neaktivnost, gojaznost, pušenje cigareta, povećana potrošnja alkohola, bolesti poput dijabetesa tipa 2 ili bolesti bubrega, hipotiroidizam, genetski faktori.

Kada trigliceridi su veoma visoki, iznad 11.30 mmol / L , postoji rizik od razvoja pankreatitisa kod dece i odraslih i tada tretman za sniženje triglicerida treba početi što je pre moguće.

Enzimske mezode za određivanje triglicerida obuhvataju sledeća tri stupnja:

1. hidroliza triglicerida do glicerola
2. konverzija glicerola do intermedijera
3.  reakcija u kojoj učestvuje intermedijer pri čemu se stvara bojeno ili fluorescentno jedinjenje

Jedan od primera za potpuno enzimsko određivanje je sledeći:

 

*Beta blokatori – Često korišćeni lekovi koji blokiraju delovanje adrenalina, usporavajući srčani rad i smanjujući krvni pritisak, te ublažavaju simptome angine pektoris i aritmija. predstavnici:propranolol, sotalol, metoprolol, bisoprolol, karvedilol…

Sediment urina

Poslednji deo pregleda urina je pregled sedimenta urina.

Određivanje se izvodi prema sledećoj proceduri:

• Centrifugirati urin 5 – 10 min. 2000 rpm (obrtaja/min). Nakon centrifugiranja, pre odlivanja urina prekontrolisati rezultate hemijskog pregleda: ukoliko su proteini, bilirubin, urobilinogen i ketoni na traci pozitivni, odliti centrifugiran urin u epruvete za izvonenje konfirmatornih testova.
• Vakuum priborom (plastična Pasterova pipeta) odvojiti urin iznad sedimenta tako da u konusnom delu epruvete ostane 0.5 mL sedimenta (iz 10 mL urina). Određena zapremina sedimenta prenese se na mikroskopski slajd i pokrije pokrovnim staklom, da se elementi sedimenta pravilno rasporede.
• Preparat se prvo pregleda pod malim uveličanjem (10x) da bi se uočio raspored elemenata, a onda se broje pod velikim uveličanjem (40x) u najmanje 10 vidnih polja, a rezultat izražava kao srednji broj elemenata (srednji broj elemenata/hpf).

U sedimentu se mogu uočiti sledeći elementi:

• Ćelije
• Eritrociti: ćelije binkonkavnog oblika, nemaju jedro, normalno se pojavljuje do 3 eritrocita po vidnom polju. Povećan broj eritrocita u urinu je posledica ratličitih krvarenja u urinarnom traktu. Ako ima više od 50 eritrocita po vidnom polju, kažemo da je prisutna masa eritrocita.
• Leukociti: u urinu se javljaju kao posledica infekcije. Normalno je prisutno manje od 5 leukocita po vidnom polju. Više od 50 leukocita po vidnom polju se izražava kao masa leukocita.
• Epitelne ćelije: predstavljaju ćelije koje se nalaze u površinskim slojevima urogenitalnog trakta. Kao i ostale epitelne ćelije, i epitel urogenitalnog trakta se stalno ljušti i zamenjuje novim. Skvamozni epitel (pločasti) se nalazi u urinu zdravih osoba. Ćelije ovog tipa epitela su velike, imaju malo jedro i neravne ivice. Tranzitorne epitelne ćelije su normalno prisutne u veoma maloj količini, s obzirom da potiču iz dubljih slojeva. U većoj količini se javljaju kod infekcija urinarnog trakta, karcinoma, kateterizacije. Renalne tubularne epitelne ćelije potiču iz bubrežnih tubula. Okrugle su, pravilnih ivica, većeg jedra. Ako se jave u većem broju ukazuju na akutni ili hronični poremećaj bubrežne funkcije.
• Cilindri: hijalini, granulirani, leukocitni, eritrocitni, masni, voštani – to su duguljaste struktrure koje nastaju u lumenu tubula i zadržavaju njihov oblik. U sebi mogu sadržati različite elemnete, pa se prema tome i klasifikuju. Osnova strukture cilindara je Tamm-Horsfalov protein.
• Kristali: Urati, mokraćna kiselina, tripl fosfat, kalcijum oksalat, leucin, cistin, tirozin, sulfonamidi

Urati – Giht

Magnezijum-amonijum fosfat – Infekcije gornjih delova mokraćnih puteva

Cistin – Cistinurija

Kalcijum fosfat/Kalcijum oksalat – Bubrežni kamenci

• Bakterije, Gljivice, Paraziti, Spermatozoidi

Kreatinin

Kreatinin je parametar bubrežne funkcije. Kreatinin se određuje:

• rutinski kao deo osnovnog metaboličkog panela prilikom opšte provere zdravstvenog stanja;
• kada lekar smatra da pacijent pati od bubrežne disfunkcije (kada postoje sledeći simptomi: umor, nedostatak koncentracije , slab apetit, bol u predelu bubrega, krv u urinu, poremećaji u količini izlučenog urina)
• radi praćenja tretmana bolesti bubrega
• kada pacijent boluje od nekog akutnog ili hroničnog oboljenja koje može dovesti do poremećaja bubrežne funkcije (npr. dijabetes ili povišeni krvni pritisak)

Kreatinin u organizmu nastaje kao metabolički produkt kreatina. Kreatin je jedinjenje koje se nalazi u mišićima i ima energetsku ulogu u mišićnim kontrakcijama. Sadržaj kratina i oslobađanje kreatinina je proporcionalan mišićnoj masi, ali ne i telesnoj težini. Stoga su vrednosti više kod muškaraca nego kod žena.

I kreatin i kreatinin organizam proizvodi relativno konstantnom brzinom. Kreatinin se potpuno filtrira u glomerulima bubrega, ali se u tubulima ne reapsorbuje. Kako se sav filtrirani kreatinin izlučuje ulinom, kreatinin je parametar glomerularne funkcije.

Povišene vrednosti kreatinina u serumu

Koncentracija kreatinina u serumu može biti povećana iz dva razloga: smanjena filtracija u glomerulima i povećano oslobađanje iz mišića. Smanjena filtracija se dešava u slučajevima različitih akutnih i hroničnih oboljenja bubrega, smanjenog protoka krvi kroz bubrege usled šoka, dehidratacije, kongestivne srčane insuficijencije , ateroskleroze ili komplikacija dijabetesa, nakon uzimanja nefrotoksičnih lekova. Povećano oslobađanje iz mišića se javlja posle povrede mišića ili mišićne distrofije.

Snižene vrednosti nemaju klinički značaj i najčešće se javljaju nakom gubitka mišićne mase.

Nivo kreatinina se, osim u serumu, meri  i u 24h urinu, što se preračunava u klirens kreatinina.

Metode za određivanje Kreatinina

Jaffe metod: kreatinin sa alkalnim pikratom daje Janovski kompleks (crveno-narandžaste boje), apsorbancija se meri na 520 nm. Reakciju daju i druge supstance prisutne u serumu i urinu, nedovoljno

Specifična. Bolje rezultate dobijamo kinetičkim određivanjem, odnosno određivanjem u dve tačke: vršimo merenje apsorbancije u toku perioda od 20 do 80 sec. Reakcionim vremenom uklonjen uticaj brzih i sporih hromogena Brzi nekreatinski hromogeni reaguju u toku prvih 20 sec od dodavanja reagensa. Spori nekreatininski hromogeni reaguju posle 80 sec. Vreme od 20-80 sec pripisuje se stvaranju kreatinin kompleksa.

Hemijski pregled urina

Urinske trake omogućavaju brz i pouzdan dokaz patoloških promena u sastavu urina. Rutinska analiza urina test-trakama je prvi korak u uspostavljanju dijagnoze. Trake su izrađene od plastike i celuloze i na njima se nalaze test-polja za različite parametre. Reagensi su impregnirani u test-zoni.

Upotreba je veoma jednostavna: 1* necentrifugirani urin se sipa u čiste i suve posude i dobro se promeša pre upotrebe; 2* uzeti test-traku iz bočice i bočicu ponovo dobro zatvoriti; 3* traku u potpunosti ne duže od 1 sekunde uroniti u urin; 4* višak urina odstraniti na papirnoj vati tako što se ivica trake lagano obriše o papirnu vatu; 5* očitavanje se vrši posle 60 sekundi (izuzev leukocita 90-120 sekundi) tako što se obojenje na traci uporedi sa skalom boja na bočici ili se boje očitavaju na posebnom uređaju za to predviđenom.

Proteini u urinu

Proteinurija podrazumeva pojavu proteina (belančevina) u mokraći u količinama koje su veće od fizioloških ( veće od 150 mg/dan). Proteinurija se sreće u različitim patološkim stanjima koja prate oštećenja pojedinih delova nefrona (glomerula, tubula) ili je izazvana prekomernom proizvodnjom nekih proteina i porastom njihovog nivoa u krvi.U urinu se normalno mogu naći tragovi albumina, glibulina (proteini krvi) i Tamm-Horsfallov protein koji potiče iz urinarnog trakta.

Proteinurije se dele na prerenalne, renalne i postrenalne.

• Prerenalne preoteinurije se javljaju zbog poremećaja u organizmu (izvan bubrega). Prerenalne proteinurije se mogu javiti kog groznice, hronične hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), toksičnih stanja, srčanih oboljenja, a posebna vrasta su Bence-Jones proteinuririje kod kojih se javljaju u urinu proteini male molarne mase, koji nastaju od γ-globulina, a koji se zbog svoje veličine mogu filtrirati kroz glomerule. Javljaju se u slučaju multiplog mijeloma.
• Renalne proteinurije nastaju u slučaju bubrežnih oboljenja, kao što su: glomerulonefritis, tumor bubrega, infekcija bubrega i td.
• Postrenalne proteinurije nastaju zbog poremećaja u urinarnom traktu ispod nivoa bubrega (infekcije bešike, prostate, mokraćnih puteva, tumori ovih delova i td.). Ova vrsta preoteinurija je obično praćena hematurijum (pojavom krvi u mokraći).
• Posebna vrsta proteinurija je mikroalbuminurija koja se javlja kod dijabetičara kada je oštećenje bubrega u ranoj fazi.

Osim ovih proteinurija koje su povezane sa različitim patološkim stanjima, postoje i tzv. funkcionalne proteinurije koje su prolazne i benignog su karaktera. To su proteinurije koje se javljaju usled intenzivnog fizičkog vežbanja, u  trudnoći i ortostatska proteinurija. Ortostatska proteinurija se javlja kod mladih i predstavlja pojavu da prilikom ustajanja nema proteina u prvom jutarnjem urina, ali neko vreme nakon ustajanja proteini se pojavljuju u urinu.

Dokazivanje proteina u urinu:

Dokazivanje test-trakama: Princip: Reakcija se zasniva na tzv. proteinskoj grešci indikatora (tetrabrom-fenolftalein ili tetrabrom-fenol-plavo koji predstavljaju pH indikatore). Proteini iz urina menjaju boju indikatora bez promene pH vrednosti. U jako razblaženom urinu  test trake ne registruju proteine i daju lažno negativan rezultat (test daje negativan rezultat, a proteini su prisutni u urinu). Trag proteina u koncentrovanom urinu nema značaja ali u razblaženom urinu može biti prvi znak bolesti. Zato se prilikom interpretacije rezultata proteina u urinu mora uzeti u obzir relativna gustina urina. Svaki pozitivan nalaz proteina ne test trakama mora se proveriti testom sa sulfosalicilnom kiselinom.

Konfirmatorni testovi (potvrdni testovi) služe za potvrdu pozitivnih rezultata. Konfirmatorni test se izvodi kao sekundarni test, a baziran je na drugom principu reakcije.

Princip: sulfosalicilna kiselina raskida veze između proteina i vode i gradi aglomerate sa proteinima, dovodeći do zamućenja i/ili taloženja proteina.

Izvođenje: u epruvetu sa 2-3 ml centrifugiranog urina doda se 2-3 kapi 20% sulfosalicilne kiseline, pomeša se, a zatim se posmatra zamućenje. Obavezno pored epruvete u kojoj izvodimo test držimo i epruvetu sa urinom u koji ništa ne dodajemo, kako bismo mogli da izvršimo poređenje.

Tumačenje rezultata:

• Negativan: bez zamućenja (odgovara < 0.1g/L u urinu)
• Trag: jedva primetno zamućenje (odgovara 0.2 g/L)
• 1+: zamućenje bez granulacije (odgovara 0.3 – 1 g/L)
• 2+: zamućenje sa granulacijom, ali bez flokulacije (odgovara 1 – 2.5 g/L)
• 3+: zamućenje sa granulacijom i flokulacijom (2.5 – 4.5 g/L)
• 4+: masa precipitiranih proteina ili čvrst precipitat, talog,(odgovara > 4.5g/L)

Glukoza u urinu

Na pojavu glukoze u urinu (glukozuriju) utiče:

• Bubrežni prag – predstavlja najnižu koncentarciju supstance u krvi pri kojoj se ona pojavljuje i u urinu. Kod zdravih iznosi 10 mmol/l, kod dijabetičara 16 mmol/l.
• Brzina cirkulacije krvi kroz bubrege
• Brzina glomerularne filtracije

Uzroci glukozurije:

• Diabetes mellitus – usled šećerne bolesti glukoza prevazilazi bubrežni prag i pojavljuje se u urinu;
• Alimentarna glukozurija – pojava glukoze u urinu usled prekomernog uzimanja šećera hranom;
• Povećana brzina glomerularne filtracije može dovesti do pojave glukoze u urinu jer tubuli ne stižu da tom brzinom reapsorbuju glukozu;
• Oboljenja bubrega pri kojima bubrežni tubuli gube mogućnost reapsorpcije;
• Brojna druga oboljenja i poremećaji.

Princip dokazivanja test trakama:

Glukoza + O₂ → gukonska kiselina + H₂O₂, enzim glukoza-oksidaza:

H₂O₂ + hromogen → oksidovani hromogen (obojeni) + H₂O,  enzim peroksidaza

Krv u urinu (Hematurija):

Makrohematurija – hematurija vidljiva golim okom otkriva se po crvenoj, crveno-smeđoj ili smeđoj boji urina.

Mikrohematurija – otkriva se mikroskopskim pregledom sedimenta urina (3 ili više eritrocita u vidnom polju, pod velikim uveličanjem (hpf).

Hemoglobinurija – pojava hemoglobina u urinu, uvek prisutna u hematuriji.

Uzroci hematurije: cistitis, uretritis, krvarenje iz prostate, mokraćni kamenci, karcinom mokraćne bešike ili bubrega, zapaljenski procesi u bubrezima.

Nitriti u urinu:

Nitriti u svežem urinu su posledica urinarne infekcije. Javljaju se jer neke bakterije (Esherihia coli, proteus, stafilokoke) sintetišu reduktaze koje redukuju nitrate u nitrite.

Ketonska tela ( aceton, acetosirćetna kiselina, β-hidroksibuterna kiselina) u urinu se javljaju kod dijabetes melitusa i kod dugotrajnog gladovanja.

Bilirubin u urinu: Nema ga normalno u urinu. Javlja se zajedno sa žuticom (ikterusom). Urin dobija karakterističnu boju piva sa žutom penom.Promena boje urina dešava se nekoliko dana pre pojave žutice.

Urobilinogen u urinu: Normalno se izlučuje urinom u malim količinama. Nastaje iz konjugovanog bilirubina pod uticajem bakterija u crevima. Povećane koncentracije u urinu javljaju se kod povećane produkcije bilurubina (hemoliza), kod različitih oštećenja jetre (virusnog hepatitisa, ciroze)

Pregled fizičkih i fizičko-hemijskih osobina urina

Rutinski pregled urina se sastoji iz tri dela:

1. Pregled fizičkih osobina urina. Fizičke osobine se detektuju i opisuju
2. Hemijski pregled urina. Dokazuje se prisustvo sastojaka koji nisu normalno prisutni u urinu ili se u urinu nalaze u niskim, fiziološkim granicama. Izvodi se test trakama za urin i konfirmatornim (potvrdnim) testovima.
3. Mikroskopski pregled sedimenta urina

Boja urina:

Kod zdravih osoba urin je bistar, svetlo do tamno žute boje koja potiče od pigmenata urohroma, razgradnog produkta hemoglobina. Izlučivanje urohroma se povećava se kod groznice, gladovanja, tireotoksikoze, pa je tada urin tamniji. Boja urina zavisi od unosa tečnosti, ishrane, zdravsvenog stanja i lekova.

• Svetla boja urina kod zdravih – veliki unos tečnosti i tamnija boja – mali unos tečnosti
• Taman urin se javlja kod groznice, tireotoksikoze, gladovanja
• Bilirubin boji urin oranž, žuto-braon ili zeleno-braon, mućkanjem nastaje žuta pena (pacijenti sa žuticom)
• Crvena boja urina potiče od eritrocita, hemoglobina (hematurija)
• Tamna ili crna boja urina od pigmenta melanina
• Zelen – infekcija bakterijom Pseudomonas
• Bezbojan urin – kod dijabetičara ili kod dijabetesa insipidusa.

Izgled (zamućenost) urina: Normalan urin je bistar ili blago zamućen. To blago zamućenje može poticati od fosfata (u slučaju da je urin alkalan), urata (u kiselom urinu) ili od mucina iz mukoze genitalnog trakta. U patološkim slučajevima zamućenje najčešće prouzrokuju: leukociti, bakterije, eritrociti.

Miris urina: Ne opisuje se u izveštaju. Miris urina je aromatičan, nedefinisanog porekla. U slučaju bakterijske infekcije, miris postaje oštar i neprijatan usled raspadanja uree do amonijaka. Miris urina menjaju i hrana i lekovi.

Zapremina urina: Zdrav čovek dnevno izlučuje oko 1-2 l mokraće, prosečno oko 1,5 l. Količina izlučene mokraće (diureza) u pojedinim bolestima može jako varirati.

• Izlučivanje premalo mokraće (manje od 0,5 l) naziva se oligurija i javlja se npr. kod bubrežnih i srčanih bolesti, dehidracije usled smanjenog unosa tečnosti.
• S druge strane, potpuna nemogućnost mokrenja i zadržavanje (retencija) mokraće, npr. zbog opstrukcije (začepljenja) mokraćnih puteva ili jako ozbiljnih bubrežnih oboljenja, zove se anurija
• Izlučivanje abnormalno velikih količina mokraće (poliurija) javlja se obično kod obolelih od šećerne bolesti (diabetes mellitusa) kada glukoza kao osmotski aktivna supstanca dovodi do povećanog izlučivanja vode, kod diabetes insipidusa kada usled nedostatka vazopresina nema odgovarajućeg zadržavanja vode, kod uzimanja farmakološki aktivnih supstanci – kafe, alkohola, diuretika, kod bubrežnih oboljenja u kojima bubrežni tubuli imaju smanjenu moć koncentrovanja urina.
• Izlučivanje više od 0,5 l noću naziva se nokturija.

Kiselost urina: Posečan pH urina je 6, a fiziološki moguć od 4,6 do 8. Ako se hranom unosi više proteina, pH je niži, a ako se pacijent primenjuje vegetarijansku ishranu pH je viši. pH urina se menja kod svih poremećaja pH krvi (poremećaja acido bazne ravnoteže).

pH urina se određuje pomoću test traka koje pokrivaju područje od 5 do 9, s mogućnošću određivanja pH s razlikama 0,5 pH jedinica.

Relativna gustina urina: Relativna gustina urina predstavlja odnos težine iste zapremine vode i urina. Zavisi od: količine vode koja se unosi u organizam, sposobnosti bubrega da koncentruju mokraću, koncentracije supstanci u krvi i vazopresina. Prosečna relativna gustina je oko 1.020. Merenje se najčešće vrši test trakama, a polja su graduisana na 0,005. Preporučena metoda je refraktometrija: zasniva se na utvrđivanju odnosa refraktarnog indeksa vode i urina. Refraktarni indeks predstavlja odnos brzine svetlosti u vazduhu i u rastvoru.

Umesto relativne gustine može se određivati osmolalnost urina koja prosečno iznosi 500-800 mOsm/kg. Meri se pomoću osmometra, a kod zdravih je svejedno koju ćemo veličinu određivati, dok je kod bubrežnih bolesnika bolje određivati osmolalnost.

Sakupljanje urina

Najčešći uzorci urina su prvi jutarnji urin i 24-časovni urin: 

24-časovni urin

Sakupljanje 24-časovnog urina vrši se počev od jutra do jutra sledećeg dana. Ujutru u odreneno vreme, npr. u 7h, pacijent treba da potpuno isprazni bešiku i ovu porciju urina odbaci. Sve ostale porcije urina koje se izluče u toku celog tog dana i noći treba sakupljati, pazeći da ne dođe do gubitaka. Sledećeg jutra u isto vreme (u datom primeru u 7h), sakupi se poslednja porcija urina, ponovo uz potpuno pražnjenje bešike. Celokupna količina urina nosi se u laboratoriju, gde će biti izvršeno merenje zapremine urina i njegovo analiziranje. Kod zdravih osoba koje unose prosečne količine hrane i tečnosti, zapremina 24-časovnog urina se obično kreće izmenu 1200 i 1500 mL.

24-Časovni urin se koristi za kvantitativno određivanje raznih sastojaka. Po određivanju koncentracije ispitivane supstance, izračunava se dnevna ekskrecija te supstance (količina supstance prisutne u celokupnoj količini urina), tako što se dobijena koncentracija pomnoži sa zapreminom 24-časovnog urina. Npr. 2 g/L × 1,80 L/dan = 3,60 g/dan

Prvi jutarnji urin se uzima rano ujutru, natašte, uz korišćenje potpuno čistog suda. Kako je ovaj uzorak urina najkoncentrovaniji, pogodan je za kvalitativno ispitivanje tj. za fizičko-hemijski pregled urina i sedimenta. Ne treba ga koristiti za kvantitativna određivanja, zbog toga što u toku dana postoje izrazite varijacije u ekskreciji pojedinih supstanci urinom. Zato se na osnovu koncentracije u prvom jutarnjem urinu ne može pouzdano proceniti dnevna ekskrecija ispitivane supstance.

Posuda mora biti od inertne plastike, zapremine 50 – 100 ml i ne sme biti korišćena za višestruku upotrebu.  Posuda mora imati poklopac. Na posudu se stavlja nalepnica koja mora da sadrži identifikaciju pacijenta, datum i vreme uzimanja uzorka, mora biti nalepljena na posudu, a ne na poklopac. Konzervansi se dodaju ukoliko se uzorak štiti zbog odložene analize ili zbog nestabilnosti supstance koja se ispituje.

Stajanjem urina dolazi do promena u sastavu urina:

• pH se povećava zbog razgradnje uree do amonijaka,
• urea se razgrađuje do amonijaka pod dejstvom bakterija,
• glukoza se smanjuje pod dejstvom bakterija,
• raspadaju se eritrociti i leukociti.

Urin se mora analizirati u roku od 2 sata, a najbolje je odmah nakon uzorkovanja (preporuka u roku od 30 min). Ukoliko se analiza ne može izvesti u roku od 2 sata uzorak urina treba čuvati na 4° C. Minimalna količina urina za rutinsku analizu urina je 10-12 mL.

Nefron – nastanak urina

Mokraća je proizvod aktivnosti bubrega i putem mokraće se proizvodi metabolizma izlučuju iz organizma.

Nefron je osnovna jedinica građe i funkcije bubrega. Sastoji se iz:

• glomerula u kome se plazma filtrira kroz glomerularnu membranu. Nastali filtrat se naziva primaran urin i ima skoro isti pH i osmolalnost kao i plazma.
• proksimalnih tubula gde se resorbuje (vraća u krv) se najveći deo vode, celokupna glukoza, najveći deo natrijuma, kalijuma, kalcijuma, magnezijuma, hlorida, tako da se količina primarne mokraće smanjuje deset puta,a relativna gustina povećava;
• Henleove petlje u kojoj se vrši reapsorpcija oko 20% filtriranih jona, kao I reaspsorpcija vode;
• distalnih tubula u kojima se vrši aktivna sekrecija (izlučivanje u urin) nekih supstanci i sabirnih kanalića u kojima se konačno reguliše količina izlučene vode, kao i mnogih elektrolita, zahvaljujući delovanju različitih hormona. 

Finalni urin ima pH od 4,6 do 8 i osmolalnost 800-1200 mOsm/kg (plazma ima osmolalnost oko 280 mOsm/kg). Sastav finalnog urina zavisi od sposobnosti bubrega da zadrže i reapsorbuju supstance neophodne za bazalni metabolizam i izluče supstance koje organizmu nisu potrebne.

Sastojci  koji se u fiziološkim stanjima izlučuju urinom su:

• joni Na, Cl, K, Ca, Mg, amonijum jon, bikarbonati, sulfati, fosfati.
• Organski sastojci: urea, mokraćna kiselina, kreatinin, proteini u tragu, neki enzimi, fruktoza, hormoni, vitamini, slobodne masne kiseline, različiti metaboliti.

Ovi sastojci se nalaze u širokom opsegu referentnih vrednosti, zavisno od: pola, ishrane, starosti, unosa tečnosti, fizičke aktivnosti.

Spektrofotomear – osnove rada

Spektrofotometar je instrument koji meri količinu svetla koju apsorbuje (zadržava) određena vrsta molekula u rastvoru i koristi se za određivanje koncentracije date supstance u rastvoru. Različiti molekuli apsorbuju svetlost u vidljivom ili UV delu spektra.

Zrak svetlosti propušta se kroz uzorak i meri se intenzitet svetla koje je prošlo kroz analizirani uzorak i upoređuje sa intenzitetom ulaznog svetla. Na osnovu razlike u intenzitetu ulaznog i izlaznog zraka, određuje se koliko je svetlosti apsorbovano. Intenzitet apsorbiovanog zračenja u uzorku je proporcionalan koncentraciji supstance koja se određuje. Dakle, što je rastvor intenzivnije obojen, više svetlosti apsorbuje, a koncentracija ispitivane supstance je veća.

Osnovno uputstvo za upotrebu spektrofotometra Rayto RT-1904c.

1) Uključiti instrument pritiskom na prekidač na zadnjoj strani analizatora.
2) Nakon dva minuta na ekranu će pisati sipper destilled water i tada prvo pritiskom na RINSE na tastaturi treba isprati sistemdestilovanom vodom, a zatim pritiskom na dugme za aspiraciju uzorka (na prednjoj strani aparata) usisati destilovanu vodu.
3) Na displeju će se pojaviti sledeće:
4) kliknuti na željeni test, a zatim će se pojaviti sledeći ekran:

Klikom na Edit možemo promeniti parametre testa (talasnu dužinu, temperaturu i td.)
Klikom na OK ulazimo u test meni. Pratimo uputstva koja nam aparat daje u donjem desnom uglu:

5) Kada završimo testiranje, iz testa uzlazimo pritiskom na Return, čime se vraćamo u meni sa prikazom testova.
6) Ako smo završili sa radom, klikom na Main ulazimo u glavni meni, a zatim odabiramo Power off.

Zatim ispiramo aparat destilovanom vodom i gasimo ga pritiskom na prekidač na zadnjoj strani aparata.

Feces

Za ispitivanje fecesa koriste se različiti uzorci: pojedi­načni (za kvalitativne analize, najčešće za dokazivanje okultnog krvarenja), celodnevni (sakupljen u toku 24‑sata, za kvantitativne analize) i  uzorak koji se sakuplja u toku 72 sata (za metabolička ispitivanja). Prilikom sakupljanja uzoraka treba izbegavati kontaminaciju urinom (dokaz za prisustvo urina su povećane količine hlorida, kojih ima neznatno u normalnom fecesu). Za kvantitativna ispitivanja celodnevni uzorak treba dostaviti laboratoriji u što je moguće kraćem periodu. Treba koristiti sveže uzorke kako bi se izbegla potreba za konzervisanjem.

Bakteriološki pregled stolice – koprokultura
Minimalna količina materijala potrebna za pregled je 2g. Uzima se onaj deo stolice koji sadrži krv, sluz, gnoj. Potrebno je pregledati najmanje 3 uzorka stolice da bi se isključilo ili potvrdilo prisustvo patogenih bakterija.

Pregled stolice na jaja crevnih parazita
Uzorak fecesa veličine manjeg oraha se stavi u kontejner za feces i dobro zatvori. Uzorak fecesa nikako ne sme biti kontaminiran urinom. Analizu treba ponavljati namanje 3 puta u intervalima od 2-3 dana.